Опис
Хартија све трпи. Данас се чита или не чита, а сутра се заборави. Правих стручних критичара нисмо имали, а и данас их има врло мало и у великих културних народа. Колико сам површности, бесмислица и личне таштине досад запазио, толико је значајно, да ће ме разумети, ко је имао исто искуство. Док је уметност била, као у доба Ренесансе, душевна потреба повлашћених, високо културних кругова друштва и моћи Католичке цркве, критика је тада била на висини, поглавито због тога што је била упозната и са техничком страном ликовне уметности. Откако се уметност „демократизовала“ и дошла под утицај трговаца и спекуланата, отада је реклама унела свој разорни елеменат у критику, која је стварала разне сулуде „изме“ и проглашавала лудачке дрљотине високим уметничким делима. Публика, не имајући воље ни времена да дубље улази у ствар, примала је наметнуто као необорив закон, као на пример амерички милијардери, који су плаћали грдне суме за још грђе радове. Од те болести укуса нисмо ни ми били сасвим поштеђени…
Урош Предић
